Kritika na predstavu "Oblik stvari"

U istoriji pozorišta Banja Luke i Republike Srpske, 20. Oktobar 2006. godine ostaće zapisan kao dan u kojem je zvanično počelo da radi Gradsko pozorište Jazavac. Osnovano sa namerom da se obogati pozorišni život grada, kao i željom da se repertoarski slobodnije misli i eksperimentiše, glumci ovoga pozorišta zaigrali su na velikoj sceni Narodnog pozorišta RS kao gosti, nadamo se privremeno, dok ne dobiju svoj krov nad glavom.

Dosledni u svojim namerama i željama, odlučuju se za tekst američkog pisca Nil Labjuta "Oblik stvari", koji karakteriše savremeni način izražavanja, u kojem vulgarnost ima dominantnu  crtu, jednostavnost u dramskoj radnji zasnovanoj na diskusiji i raspletu u kojem se efektno poentira i razotkriva scenska iluzija. Ona se odvija kroz desetak scena, hronološki povezanih i zasnovanih na dobro razrađenim vicevima sa primesama verbalnog engleskog humora.

U pojedinim momentima stiče se utisak da je na sceni neka od epizoda američke serije "Prijatelji", ili njoj neka slična. Čak su i rakcije publike nepogrešivo tačne kao i u tim serijama. Razlika je u tome što je u ovoj predstavi smeh autentičan i izazvan preciznom igrom glumačkog kvarteta. Ta preciznost se pre svega odnosi na govornu fakturu kojom se poztizao humor, jer o ostalim elementima glumačke igre teško da može biti ozbiljnije opservacije. Ova konstatacija se najpre odnosi na posao reditelja Stojana Matavulja, čija je uloga u viđenoj inscenaciji svedena na minimum. Statične scene, bez iole razrađenog mizanscena, dovele su glumce u situacije u kojima vode dijalog iz istih ili sličnih pozicija. Samo zahvaljujući glumačkom angažmanu i pojedinačnom šarmu, Sandre Ljubojević ( Teodora-Tea), Dragane Marić (Sonja), Maria Lukajića (Adam) i Dejana Zorića (Filip), ova predstava odlično komunicira sa publikom, posebno onom mlađih godina.

S te strane izbor ovog komada je pun pogodak, jer generacijski pripada i izvođačima i gledaocima. Postavljeno pitanje u podnaslovu ovog komada, koliko se daleko može ići u umetnosti, a koliko u ljubavi, pomalo gubi na idejnom značenju ako se zna da umetnost ne priznaje nikakve granice, jer je zasnovana na potpunoj slobodi.

Što se tiče ljubavi, za nju još uvek važi da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno. Zato je mnogo interesantnija teza koja se nameće u toku gledanja predstave. Koliko se daleko može ići u zloupotrebi čoveka radi ostvarenja umetničkog cilja oblikujući mu njegovo telo i volju? Šta je istina, a šta laž u umetnosti i gde je granica? Ova i neka druga pitanja, stidljivo se nameću pokušavajući da steknu pravo prvenstva u odnosu na uspostavljeni, dominantni, duhoviti karakter predstave.

Prva repriza je odigrana pred gotovo punom salom. Nadam se da će i ostala izvođenja biti isto toliko posećena, jer ova predstava i njeni akteri to zaslužuju.